Da li je postojao edenski vrt ?

DA LI JE POSTOJAO BOŽANSKI RAJ




I bi svetlost... dan prvi...
... I stvori Bog čoveka po obličju svome, po obličju Božijem stvori ga; muško i žensko stvori ih ... I bi veče i bi jutro, dan šesti...
... I nasadi Gospod Bog vrt u Edemu na istoku, i ondje namesti čoveka kojega stvori...
... Ali zmija beše lukava mimo sve zveri poljske, koje stvori Gospod Bog, pa reče ženi: je li istina da je Bog kazao da ne jedete sa svakoga drveta u vrtu?...
... I gospod Bog izagna ga iz vrta Edemskoga da radi zemlju od koje bi uzet...

'I nasadi Gospod Bog vrt u Edenu na istoku; i onde namesti čoveka kojega stvori' (Knjiga postanja 2:8). 'A voda tecijaše iz Edena natapajući vrt, i odande se dijeljaše u četiri reke.Jednoj je ime Pison, ona teče oko cele zemlje Evilske, i tamo ima zlata.I zlato je ove zemlje vrlo dobro; onde ima i dragog kamenja oniksa.A drugoj je reci ime Geon (Gihon), ona teče oko cele zemlje Huske (Etiopija).A trećoj je reci ime Hidekel (Tigar), ona teče ka Asirskoj.A četvrta je reka Efrat (Eufrat). (Knjiga Postanja 2:10-14).
Prva knjiga Mojsijeva, koja se zove Postanje, škrta je i istovremeno obilna u opisu, uverljiva je u božjoj dobroti i kasnijoj kletvi za dvoje neposlušnika, isto tako i krajnje zagonetna u ove prve tri glave koje označavaju početak svemira, sveta, biljaka, životinja, ljudi i Biblije. Gde se nalazio taj Edemski, ili Edenski, kako ga bolje znamo, vrt u kome je čovek blagosloveno provodio svoje prve dane na Zemlji? Kakva je to bila voćka koja je rasla na drvetu života i na drvetu od znanja dobra i zla? Da li su to bila dva ili jedno stablo, i koje su to četiri tajanstvene reke koje ističu iz jednog izvora i jednog toka u raju zemaljskom? Konačno, da li je povodljivi Adam baš morao tako bedno da skonča i da svoj budući hleb stvara znojem lica svog, a da mu zemlja uzvraća trnjem i korovom, a naša pramajka Eva da prenosi svim svojim kćerima muke u trudnoći i na porođaju?
Čarls Darvin i njegov prethodnik, po shvatanjima živog sveta, Žan Baptist Lamark jednostavno bi tada svemu tome rekli - ne. Crkveni krugovi, upinjali su se da dokažu da je Biblija u svakom slučaju u pravu. Mnogo pre pokušaja nauke da se suprotstavi religioznim tumačenjima, izvesni nadbiskup Ašer iz Irske izjavio je 1654. godine da iz pažljivog proučavanja Starog zaveta može da se zaključi kako je svet nastao 4004. godine pre naše ere. Taj datum je ceo naredni vek unošen u sva izdanja Biblije. Kasnije se na nadbiskupa Ašera oštro obrušio biskup Lajtfut zbog nepreciznosti u proračunavanju. Svet je po njemu stvoren 23. oktobra 4004. godine stare ere, tačno u devet časova pre podne. Po tome je Stvoritelj načinio čoveka 28. oktobra iste godine.
Samo godinu dana posle objavljivanja Darvinove knjige 'O poreklu vrsta' na pokrajinskom saboru u Kelnu izdat je dekret protiv evolucionističke nauke:
'Praroditelji su bili direktno stvoreni od Boga. Izjavljujemo da je Svetom pismu i hrišćanskoj veri sasvim suprotstavljena nauka onih koji tvrde da je čovek, što se tiče tela, nastao spontanim razvojem i oblikovanjem od nekog nižeg bića, koje se stalno razvijalo dok nije poprimilo sadašnju ljudsku narav'.

I gde se nalazio, ako je uopšte postojao, edenski vrt? Teolozi, istoričari, obični radoznalci i naučnici vekovima već nastoje da odgonetnu ovu veliku tajnu. Eden je bio smeštan na toliko mnogo različitih mesta, isto kao i izgubljena Atlantida. Neki su smatrali da bi mogao biti u Mongoliji, Indiji ili Etiopiji. Oni su to svoje mišljenje sasvim razumno zasnivali na starosti tih oblasti i na pretpostavci da tajanstveni Pison i Gihon moraju biti u vezi sa druge dve velike reke drevnog sveta: Nilom i Gangom. Druga omiljena lokacija gde je smeštan Eden, jeste Turska. To je zbog toga što Tigar i Eufrat izviru u tamošnjim planinama, a tamo je i Ararat na kome se zaustavila Nojeva lađa. Poslednjih sto godina, od otkrića starih civilizacija u današnjem Iraku, naučnici su se okrenuli ka dolini Tigra i Eufrata i mestima južnog Sumera, posebno ka oblasti oko 240 kilometara severnije od sadašnjeg vrha Pirinejskog zaliva. .
Vidi se da su učene glave tokom proteklih vekova smeštale raj na prostore gotovo od Severnog pola do Australije na jugu. Potraga za ovim mestom je često imala razmere otkrivanja legendarne Atlantide.
Prvo mesto gde je bio smešten Adamov zemaljski raj bila je 'Gora Božija' - planina Safon u Siriji, zatim je kao takva određena najplodnija dolina u južnoj Palestini - Hebron. Kad je David premestio prestonicu iz Hebrona u Jerusalim, u ovaj sveti grad je tad bio smešten i biblijski raj. U vreme vavilonskog ropstva smatralo se da je Eden bio u severnom delu Persijskog zaliva, na prostoru gde u more utiču Tigar i Eufrat. Iz pisanja proroka Amosa i Jezekilja, može da se zaključi da je Eden isto što i Bet Eden, odnosno Bit Adini iz asirskih natpisa u IX veku pre naše ere, mesto negde u Jermeniji gde su izvirali Tigar i Eufrat.
Nijedan od tih istraživača i proroka, međutim, nije dao ništa opipljivo čime bi mogao da dokaže svoju tvrdnju, sve dok se u Britanskom muzeju nije počeo da proučava jedan cilindar star više od četiri hiljade godina. Taj valjkasti predmet od kamena je dosta oštećen, ali su arheolozi ipak mogli na otisku koji se pravi na svežoj glini da uoče jednog muškarca sa rogovima, ženu i u pozadini drvo sa zmijom. Mogla je to da bude, i mnogi su je tako protumačili, prva poznata predstava Adama, Eve, lukave zmije i drveta života, nastala još u vreme akadske vladavine nad područjem današnjeg južnog Iraka.
U Prvoj knjizi Mojsijevoj se govori da iz Edenskog vrta ističe voda koja se deli u četiri reke. Pisac Biblije ih spominje ovim redom: Fison, koji teče oko cele zemlje Evilske gde ima zlata, Geon, koji teče oko cele zemlje Huske, Hidekel, što teče ka Asiriji i Eufrat. Može iz ovog da se izvuče zaključak da su Hebreji prihvatili shvatanje Vavilonaca da je svet pravougaona ploča okružena sa četiri velike reke koje obuhvataju svo zamislivo bogatstvo i sve što u prirodi može da se poželi.
Eufrat je dobro poznata reka, Hidekelu su Grci kasnije dali ime Tigris. Fison i Geon, čija imena imaju slične varijanteu izgovoru kod drugih naroda, ostaju zagonetka. Moguće da su to bila imena velikih kanala za navodnjavanje koje su kopali stanovnici pustinjskog dela između Tigra i Eufrata. Pažljivim čitanjem Biblije uočava se da se reke nabrajaju od istoka ka zapadu, jer se najbliža - Eufrat - spominje poslednja. Fison i Geon, po tome, trebalo bi da budu negde sasvim na istoku.
Na jednoj staroj mapi drevnog istoka Gang je ucrtan kao da predstavlja gornji tok reke Nil. Velika voda što napaja Egipat je bila prava misterija za stari svet, nisu mogli da utvrde odakle dolazi. I takav jedan svetski putnik kao što je bio Aleksandar Makedonski smatrao je da pored Tigra i Eufrata na visoravni Jermenije izvire i Nil. Neki biblijski pisci navode da je Geon zapravo Nil, drugi tvrde da je zemlja Evilska koju okružuje reka Fison zapravo srednja Arabija, mada u njoj uopšte nema reka.
Da li je uopšte neko video taj Edenski vrt, izuzimajući Adama i Evu, pa kasnije Enoha, Isaka, Mojsija i na kraju lukavog Rabi Jehošue ben Levija, koji je prema hebrejskim legendama prevario anđela čuvara, preskočio zid i jednostavno ušao unutra? Stari Jevreji su verovali da Eden ima sedmostruka vrata, a da svakim od četiri rečna korita teku mleko, med, vino i ulje. Tamo se nalazilo sedamdeset zlatnih prestola za pravednike ukrašenih dragim kamenjem.

Broj sedam, bogatstvo i obilje plodova i svakojake hrane imali su posebno značenje za ljude nastanjene u ne baš za život pogodnoj pustinji kraj Mrtvog mora. Svakako da su nešto od te raskoši i obilja imali prilike da vide na obalama Nila ili između Tigra i Eufrata, gde je počinjen taj 'istočni greh'. Takva viđenja pretvarala su se u legende u kojima može da se nađe po neko zrnce istine i istorije.
Dvorovi orijentalnih despota su bili bleštavi i raskošni, puni eguotičnih životinja i šarolikog rastinja. Sve što je bilo primamljivo, a nedostupno, ličilo je na raj, pa su tako stari Judejci za te bašte imali reč gan. Ovaj izraz je preuzet iz sumerskog jezika, gde postoji gannatu - klinasti znak koji predstavlja zemlju omeđenu i ispresecanu rečnim kanalima. Mogu to da budu i navođena polja i ograđeni vrt za nekog velikaša. Prvo grčko izdanje Biblije prevodi reč gan sa paradeisos. Persijanci su mesto ograđeno zidom zvali pairi daeza. U latinskom prevodu Biblije stoji paradisum. Kao takva oznaka raja ovaj izraz je ušao u gotovo sve evropske jezike.
Gan se nalazi u Edenu, što je takođe reč sumersko - akadskog porekla. Edinu (sumerski) ili edenu (akadski) znači prostrano polje, stepa, čak pustinja. Edenski vrt po tome liči na navodnjavanu oazu usred pustinje. Kako se u Postanju spominje da je to mesto na istoku, može da se zamisli šta je za te drevne pastire i ratare značilo ono duboko pustinjsko prostranstvo, koje se od njihovog mora i preko njihovih gora pružalo gotovo u beskraj.
Kada se prevali ta pustinja, za koju je brzim autobusom potreban ceo dan puta, stiže se u plodnu deltu Šat-el-Araba. U vreme uspona vavilonske imperije nije bilo te delte, već su se Tigar i Eufrat odvojeno ulivali u Persijski zaliv. Mulj koji reke nose nasuo je morsku obalu i spojio je njihova ušća 50 kilometara dugim Šat-el-Arabom.
Lokalni Arapi tvrde, a iz svega što se danas zna može im se čak i verovati, da je upravo tu bio rajski vrt - u gradiću El Gurna, šesdesetak kilometara severozapadno od Basre. Tu se nalazi i drvo koje zovu Adamovim (na slici desno). Oko njega je gvozdena ograda, a šipke ga podupiru da ne padne na crvenkastu zemlju.
'Adamovo drvo' je zapravo maslina, a ne jabuka čiji je plod, po predanju, zagrizla Eva. Biblija tu nije sasvim određena, ne spominje koji je to bio plod, ali se kasnije nekako uvrežilo mišljenje da je to morala da bude jabuka.
'Tada im se otvoriše oči i videše da su goli; pa spletoše lišća smokava i načiniše sebi pregače.' Nije jasno da li su lišće poskidali sa tog ili nekog drugog drveta. U Palestini je najrasprostranjenija voćka bila smokva. Nje ima i u južnom Iraku, gde ipak dominiraju urme. Arapi u El Gurni tvrde da su slatki plodovi urme, a možda i maslina, upravo bili to voće koje je dovelo u iskušenje prvi ljudski par na zemlji i da su lišćem jedne ili druge pokrili svoju neprikladnu golotinju.
Da li je to bila jabuka, smokva ili maslina - danas to više ne može da se utvrdi. Međutim, svaki namernik i turista može da kroči do podnožja stabla odakle je, navodno, Adam zauvek bio proteran.